Tržnica u Arlesu, prebogata svim delicijama. Deseci vrsta maslina, mirisni štandovi sa začinima. Štand s gotovom hranom gdje je mladi prodavač, za moj pojam, bio tipičan Francuz, un mec, neki frajer.

Bilo je ugodno šetati tržnicom, makar smo ije vidjeli samo četiri puta jer je bila subotom.

Arles...mali gradić, puno rimskih ostataka. Slike Van Goghovih djela. Catherine koja nas je povela u okolicu, čak do Camusovog groba, i na tome ću joj biti vječno zahvalna.

Provansa zimi… kad zapuše mistral (« Aha, to je znači mistral :’) suprotnost maestralu ! »).

Cafe Malarte, to je posebna priča.

U jednom dijelu sofe, a u drugom dijelu drvene stolice. Stalni gosti, stari Arapi (moj muž ih je već počeo prepoznavati), i nas dvoje (Deux noisettes, s’il vous plait.) To je bio lijep kafić, konobari

arles

su nas puštali na miru. Naravno, bili smo na cafe i na drugim mjestima, no Malarte je bio poseban. Imao je dušu koja je meni odgovarala.

U Arlesu sam probala aïoli (joj, s kojim guštom sam ga probala, znači to je taj umak o kojem sam čula !) i daube (znači to je ta daube!). O Catherine, hvala ti ! Rekla mi je « Vous avez de grandes qualites de coeur. » Camus, La chute je njena preporuka – upravo se spremam pročitati taj roman. Sjetim se, kad sam bila na Mont Sainte Odlile (to je hodočasničko mjesto u Alzace, samostan na vrhu stijene), ima jedan natpis na francuskom i ja sam rekla : taj natpis odiše duhom francuskog jezika. A još se jednog natpisa sjećam : citat autora po kojem je nazvana Medijateka u Toulouse-u. On kaže da je svačiji život vrijedan da bude opisan. Toulouse...ja sam se čudila, stalno su restorani puni u tom gradu. A toliko je dućana s muzičkim instrumentima ! Na radiju se čula dobra muzika- kako oni u Toulouseu rade dobru muziku ! Raphael je dobro definirao Fabulous troubadours – nešto između srednjevjekovne i orijentalne glazbe.

Išli smo u Avignon...puno jaslica ! A tek u Arlesu – same jaslice, izložbe jaslica, izložene u crkvama. Rasplakala sam se, toliko sam bila sretna da vidim provansalske jaslice ! Pažljivo sam potom birala male poklone, sapune, lavandu, calissons. Sebi sam uzela sliku Brel-Brassens-Ferre iz 1969. Vidi na zidu !

Ovako pišući o Francuskoj, o mojim gradovima, vidim da jedna asocijacija rađa drugu, izviru kao cvijeće iz buketa.

U Arlesu smo vidjeli žensku arležansku narodnu nošnju, tako gracioznu i elegantnu, s počešljanom kosom u malu kapicu i bijelim velom na ramenima. Ono što sam primijetila jest da se Francuskinje ne pituraju u plavo, za razliku od žena u Hrvatskoj. Vidjeli smo modu « guardians » u Saintes-maries-de-la-mer.Čak je i Argentinac, naš prevoditelj Eugenio, rekao da to mjesto nalikuje na njihov kraj gauchosa. Vidjeli smo u Aix-en-Provance narodnu nošnju Provanse-tako moderni uzorci tkanine ! Kaže Catherine da je ta moda došla posredstvom trgovine tkaninama s indijom « Les indiennes » de Nimes !

A drugi od najneobičnijih događaja je kad sam u Zagrebu čitala o knjizi « Un Irakien a Paris », potom nakon nekog vremena u Arlesu kupila knjigu, pokazala je Khaledu, tuniškom prevoditelju, koji je lik iz te knjige, piščev prijatelj !